Vertriebsbüro in Frankreich

Већ више од 20 година живимо у подножју Ларзака.
Од 2010. године имамо нашу канцеларију "direktemang" баш на њему.

"ЛАРЗАК" је био легенда 1970-их, повезан са регионом чија су удаљеност и дивљина најсличнијие Швапском Албу. Међутим, пошто на Ларзаку не живе Швабе – већ само Французи у опасности од револуције – његову историју не можемо упоредити са швабском шалом; напротив, 1999. године његова историја постала је озбиљна стварност рушењем Мекдоналдса у Мило.

На надморској висини од скоро 800 метара, Ларзак је један од многих платоа у југозападној Француској, удаљен отприлике три сата вожње од Барселоне. Овде почиње карактеристично изговарање шпанског "Р". У мају дуж путева и преко каменитих пашњака цветају задивљујуће лепе орхидеје, а одавде потиче светски познати рокефорт.
Магловити новембарски дани усред лета нису ретки. Нити су ретки ведро плави дани у упорном фебруару. Зидови кише који се формирају за неколико секунди могу протерати летњу врућину која траје данима. Брже него што можете да замислите, ситна кишица се претвара у снег и, у трену ока, чак и овце испред канцеларије клизе по црном леду.

Људи овде су посебна врста: суздржани, поносни и вредни. Талентована деца су ишла у семинарију у Родезу; остали су, као и увек, следили породичну традицију, било као пастири, пољопривредни радници, у подрумима Рокефора или, ако затреба, као нерадници у "Гранд Кафе" или "Ше З'Албејн".

Данас се чини да је све мало другачије. Можда неко може да нађе посао на вијадкту Мило, у туристичкој индустрији или, на крају крајева, "нешто сасвим друго" у Рокефору.
Само једна ствар остаје иста: на крају крајева, сви су срећни када њихова деца и унуци нађу посао у даљем Паризу, чиме се ставља крај тешкоћама живота у осиромашеном департману Аверон (барем за њихову породицу). Узгред, занимљиво је знати да велики део париских бистроа воде "емигранти" из Аверона. Локална регионална кухиња има одличну репутацију, јер углавном нетакнута природа пружа основне животне намирнице које су сада postale луксуз: печурке боровке, кајсије, овчји сир, јагње, дивље бобице и дивљач.

Плато су ветрови вековима оголили. Нема дрвећа, само ниско жбуње. Због тога нема ни плодне земље, само каменит терен. Ништа не пружа уточиште; ништа није заштићено. Ветар нам звиждући пролази поред ушију, нагони сузе у очи и тера сва створења у штале и куће.

Када је француска влада седамдесетих година тражила локације за војне вежбе, Ларзак им је одмах пао на памет. То је била напуштена регија у којој су власништво над земљиштем често имала искључиво деца и унуци који су живели далеко, у удаљеним градовима. Локални пољопривредници једва су састављали крај с крајем, зависни од великих млекара индустрије рокефорта.
Тако су то видели тадашњи демонстранти.
Тридесет година касније, њихова визија независне локалне пољопривреде видљива је на терену и "доступна за куповину" у продавницама органске хране. Али о томе више касније.

Као што је често случај у животу, чак и тада су постојали пољопривредници који нису били спремни да толеришу проширење постојеће војне зоне. План владе предвиђао је да цео Ларзак постане војна зона са ограничењима. Више не би било могуће проћи кроз "тренажни камп смрти" ("champ d'entraînement pour la mort"), већ би се морало "вијугати" око њега на знатној удаљености.
Али то није била највећа брига; далеко гора била је сазнања да ће природно подручје бити претворено у ратну зону.

Пре него што су становници села Ла Кавалери и остало локално становништво схватили шта се дешава, Париз је већ откупио значајну количину земљишта и постао главни власник нетакнутог природног окружења. Међутим, не да би га очувао, већ да би га претворио у ратно подручје.

1971. године почела је легендарна мобилизација, ехо покрета '68. Стотине људи су се сливале у Ларзак, проводиле ноћ у шаторима, осноvale протестно село и заузеле земљиште. Људи су остајали онолико дуго колико су им новац или годишњи одмор дозвољавали, а неки су остали све док отпор није чврсто успостављен. У Немачкој смо с ентузијазмом учествовали у демонстрацијама које су позивале на "слободан Ларзак". Јадро – путници на Ларзак – редовно су нас обавештавали на информативним вечерима.
Ја сам лично био право у центру догађаја, тада у Хајделбергу, иако (да будем искрен) нисам заиста знао где се Ларзак уопште налази. У свету у којем смо тада живели, југ Француске је деловао као далека авантура.
За следбенике попут мене, судбина је очигледно имала радикалнији план. И тако сам завршио овде, вероватно као последњи остатак хајделбершке иницијативе "За слободни Ларзак".
У складу са ларазком слоганом "За слободан живот", годинама смо вредно радили, улажући огромно поверење и напоран рад у изградњу независног живота, и успели смо да направимо скок ка слободи у овом необичном пејзажу са упорном историјом.

Али нисмо једини – јер прича се наставља:
до тренутка када је 1981. године напуштен пројекат проширења војног логора, француска држава је купила 6.300 хектара земље, распоређене на 12 општина. У међувремену – након 10 година сукоба – многи демонстранти и активисти са Ларзака су се тамо населили, нашли посао у Милоу (као Мишел Венсан на месту руководиоца општинске библиотеке), основали су сиреларску задругу са својим саборцима (као што је Андре Паренти, чији се овчији сир продаје као специјалитет у немачким продавницама органске хране), или су чак наставили каријеру у европској политици (као што је Хосе Бове).
Заједно са пољопривредницима који су учествовали у отпору и усељеницима (или тачније, заузећима фарми) на земљишту које је купила војска, основана је управљачка компанија (SCTL). Ово је учињено након жестоке борбе са Министарством одбране и одобрено на одређено време од 30 година. Овај рок је истекао 2013. године и додатно је продужен захваљујући и даље активним "Ларзацијанцима": "представа траје" и Ларзак остаје водећи пример обнове и очувања јединственог дела сеоског предела.
(Иако се ово идилично место налази поред високотехнолошког вијадукта Мило, пресечено је аутопутем и препуно туриста.) Млади пољопривредници могу да изнајме фарму и управљају њом до пензије. Након тога, за период који следи биће пронађено решење у сарадњи са извршним одбором 85 асоцијата. Такође се улажу напори да се ово реши.

Циљ друге организације (GFA), која је настала из покрета отпора, био је да откупи земљиште како би га "извукла испод носа војске". Земљиште се и даље редовно купује (до сада 1.200 хектара). Ово пружа додатним пољопривредницима могућност да се населе на Ларзаку без сопствене финансијске инвестиције, али и без власништва над земљиштем, јер свака нова аквизиција припада заједници.

Многе фарме су сада прешле на органску производњу. Посетили смо сиреру "Bergers du Larzac", која припада удружењу, 1993. године са Херманом Биром и Бруном Шилчером и поставили темеље за каснију сарадњу. Данас је сирера наш непосредни сусед.

Живот на Ларзаку је помало пао у заборав; хајделбершки активисти из тог доба су се можда пензионисали или емигрирали.
Оно што је остало јесте начин живота који је прешао у 21. век. Проширење је заустављено, а остатак Ларзака је препуштен мештанима и демонстрантима. Војни камп је сада европски војни полигон за обуку. Понекад се и даље чује пуцњава или ноћу се упале ракете. Ми, мештани, можемо, на пример, да учествујемо у спортским курсевима у самом кампу.
Добро се слажемо.
Пројекат који воде сами антивојни активисти дубоко ме је дирнуо, јер успева, стварајући добар квалитет живота и радна места.
Несвесни тога, бивши немачки активисти из Ларзака купују воће и сир из времена својих протеста у органској продавници, чиме на прилично старомодан начин подржавају пројекат своје младости.
Знање о томе може неке од нас учинити задовољним и срећним, а управо је то и сврха овог текста који је написао продавац сира са Ларзака.